Bentbaša

Bilo je rano jutro. Baščaršija je bila poluprazna, samo su iz prastarih zanatlijskih radnji odzvanjali zvuci udaranja čekića dok su kazandžije pravili džezve i lehve. Ušla sam da kupim svježe somune; nana ih je toliko voljela. Pozdravila sam pekara i nastavila kaldrmom ka Vijećnici. Ugledala sam ga na čekajući zeleno svjetlo za pješake na semaforu; išao je iz daljine ka mostu. Znala sam da je bilo davno; znala sam i da se ubrzo ženi; pa ipak, vreli somuni rasuli se po asfaltu kad su moje drhtave ruke ispustile kesu.

*
“Oprosti, nano”, rekla sam, ulazeći u staru kuću na Bentbaši “Morala sam se vratiti po somune”.
“Šta će to bit'”, upita nana, gledajući me preko ruba naočala, dok su joj prsti spretno vezli goblen “Nikad somune nisi zaboravila”.
“Nisam ni sad”, odgovorila sam, spuštajući kesu na trpezarijski stol “Nego su mi prvi ispali na cesti”.
“Aman jarabi”, reče nana “O čem’ li ti misliš, dijete”.
Možda je vidjela kako sam se grčevito uhvatila za naslon kuhinjske stolice, a možda i samo kako mi je preko lica prešla sjena; ipak me poznavala najbolje.
“Ma da nije opet o onom belajsuzu?!” viknula je.
“On je ovdje, nano” rekla sam “Vratio se”.
“Nek’ goni nazad”, rekla je “Nikom ovdje valahi ne treba”.
“Došao je da se oženi”.
Nana je i dalje vezla, stisnutih usta gledajući u goblen.
“Mani se, dijete. Nije bilo nafake u tome”.
“Lako je tebi reći”, odvratila sam, umorno trljajući oči “Ti si čitav život bila sretna s dedom”.
Iznenada je prestala vesti. Spustila je goblen u krilo i uzdahnula.
“Znaš li ti, sine, da ljudi neke priče i u mezar sa sobom ponesu? Meni se sve čini da je moja toliko teška da neće stati sa mnom pod zemlju”.
“O čemu ti to, nano?”.
Zagledala se kroz prozor. Oči su joj se zamutile. I počela je svoju priču.

*
Kad mi je bilo šesnaest godina, majka i ja smo krenule u čaršiju. Ja sam bila najmlađa od svih sestara, što bi danas rekli, “granapče”, i majka bi me uvijek vodila sa sobom kad bi nešto kupovala. Ovog puta, krenule smo kod kazandžije Mehe, čim kreneš uz Kovače. Sjećam se tog jutra kao da je jutros bilo. Ljeto je bilo, nebo bez oblaka, u čaršiji nekakva tišina. Golubovi su oko Sebilja tiho kljucali. Majci je trebao novi set, džezva i fildžani, da iznese kahvu uvaženim gostima iz begovske porodice koji su tu noć trebali doći na sijelo. Oni su se netom doselili na Bentbašu iz Banja Luke. Ušle smo u kazandžiluk, a tamo je Meho nešto kovao. Pored njega, sjedio je šegrt, stariji od mene koju godinu. Nazvale smo selam, oni su otpozdravili, i majka se dala u razgovor s Mehom oko odabira džezve. Onaj šegrt digao je pogled i plavim očima, plavljim od onog neba što se onako napolju modrilo, pogledao me. Mene k'o da je nešto strefilo. Imala sam osjećaj da će mi srce iskočit’ iz grudi i početi skakutati između onih kazana. Samo smo se gledali. Onda ti je bilo, hajd’ stisni , pa pred materom progovori s nekim!
Mama je odabrala set i mi smo niz Kovače pošle kući, a ja ne znam gdje sam. Sve mi noge same idu. Te noći, došli su beg i begovica i sa sobom poveli sina jedinca.
“Mašala, mašala!”, vikala je begovica “Kakva je ovo ljepotica!”.
A onaj njihov sin me svake dvije minute pogledavao, crveneći se. Bio je to tvoj dedo Omer.
Onaj šegrti i ja sreli smo se opet iduće hefte na tržnici. Ovaj put sam bila sama, mati me poslala po meso. Adem se zvao. I tako smo se počeli viđati, po sarajevskim prolazima i uličicama, pet-deset minuta kad bih izašla u kupovinu. Ne d'o Bog da nas je neko tad vidio. Babo bi me iz kuće izbacio!
Prošla je jesen, zima i napokon stiglo proljeće. Pred kućom su obeharala stabla, a meni je srce venulo. Znala sam da babo nikad neće dozvoliti da Adem i ja budemo zajedno. A ja sam ga voljela svom dušom.
Onda, jedne noći, Adem je došao pod pendžer. Tako se tad ašikovalo. Kad bi neki momak naišao, djevojke iz mahale izašle bi na kapiju, potajno se nadajući da će ih neko vidjeti i oženiti. Plele bi svoje duge kose i kobajagi zalijevale cvijeće u bašči vodom iz ibrika, a ‘vamo bi sve krajičkom oka pratile gleda li ih ko.
Sutradan, majka me posjela pred sebe.
“Vidim misliš da ćeš poći za onog šegrta zanatliju”, rekla je mirnim tonom “Sinoć ti je bio zadnji put da si ga vidjela”.
Nakon nekoliko dana, u moju sobu ušao je babo. Sjedila sam na sećiji uz prozor, a suze su same lile.
“Majka mi je rekla da ašikujes s nekakvim kazandžijom”, rekao je, sjekući svojim hladnim, oštrim glasom zrak “To će prestati. Obećali smo te Omer-begu. Udaješ se idući mjesec”.
I svojom velikom šakom zatvorio je vrata, tako da su se zatresla pendžerska okna, a s njima i sve u meni. Više mi nisu dozvoljavali da igdje idem sama. Jedna od sestara rekla mi je da je muž najstarije sestre otišao Ademu i rekao da su me obećali Omeru i da me više ne smije ni pogledati. Jednog dana, sestre i ja hodale smo čaršijom, a Adem je sjedio na ćepenku ispred jedne obućarske radnje. Njegove plave oči djelovale su mrtvo. Noć pred svadbu, nisam imala mira. Stajala sam uz pendžer, kao da nesto iščekujem. Djevojke u mahali stajale su na svojim kapijama, dovikujući se preko ograda. A onda sam ga ugledala. Išao je Bentbašom, dok su ga one zagledale, međusobno se hihoćući i crveneći se od stida. Prilazeći kući, usporio je korak. A mahaluše su pratile šta se dešava.
“Dobro večer”, rekao je, kao nekom strancu.
I ja sam tad odlučila.
“Dođi večeras”, šapnula sam tiho “Iza akšama. Čekat ću te na stražnjoj kapiji”.
I nije došao. Čekala sam i čekala tu noć, lijući gorke suze na pendžeru, ali se Adem nije pojavio. A ja sam htjela pobjeći i nikad se više ne vratiti. I ne bi mi bilo žao da sutra crknem. Bolje jedna noć s onim koga voliš, nego sto života s onim koga ne voliš.
“Ujutro, došli su po mene. Izveli su me iz kuće i dok smo svi stajali u avliji, krajem oka vidjela sam: Adem je bio na dnu ulice. Ali, bilo je prekasno. Već su me udali”.

*
Nani se otkinula samo jedna suza i pala na goblen. S druge strane, ja sam toliko plakala da mi se činilo da više nikad neću prestati.
“Svi koji su znali ovu priču, otišli su”, rekla je nana, otirući oči “I on. Prije deset godina. Ostavio je iza sebe petero djece i petnaestero unučadi. Sretali smo se često na čaršiji, ja s Omerom, on pod ruku s hanumom koju je oženio ubrzo nakon što sam se ja udala. Nismo se pozdravljali, samo bismo se pogledali jedan trenutak duže nego što je bilo uobičajeno za dvoje stranaca. Razlog zašto one noći nije došao, sa sobom je ponio na onaj svijet. Ja sam s tvojim dedom živjela miran život, sve dok nije preselio. Beskrajno sam ga poštovala i cijenila. Ali, voljela ga nisam ni dana. Provela sam život misleći na Ademove oči svaki put kad bih pogledala u rijeku, u nebo. I neka mi Bog za to oprosti”.

*
Silazila sam niz Bentbašu, razmišljajući o naninoj priči. I pala mi je na pamet ona Mešina, da ništa čovjek o čovjeku ne zna. Ponekad, ni o samome sebi. Ali, naše odluke samo mi donosimo. Moja je bila ta da nastavim dalje i dam sebi priliku da živim ne samo miran, nego i sretan život, što nana nikada nije mogla. I zato sam strgnula lančić, koji sam nosila kao uspomenu na neka davna vremena, s vrata, i, stojeći na mostu, bacila ga u Miljacku. Na trenutak su se oko njega stvorili krugovi, a zatim ga je rijeka odnijela.
Na zapadu je sunce zalazilo, utapajući zrake u rijeci.
A tamo, iz Inat Kuće, čulo se:
“Kad ja pođoh na Bentbašu,
Na Bentbašu, na vodu…”.